Prevalenca dijabetesa, posebno tipa 2, rapidno raste u celom svetu i, iako je
veći porast
zabeležen u zemljama u razvoju, Evropa i Severna Amerika su takođe zabeležile
znatan
porast. Samim tim očekuje se i porast kasnih komplikacija dijabetesa, sa
neizbežnim
porastom socijalnih i ekonomskih troškova koji ga prate. Osobe obolele od
dijabetesa imaju
znatno veći rizik od oboljevanja od makrovaskularnih i mikrovaskularnih bolesti
u odnosu
na opštu populaciju.
Porast morbiditeta i mortaliteta od kardiovaskularnih bolesti je rezultat kako
hronične
hiperglikemije same po sebi, tako i komorbiditetnih stanja, koja se kod
dijabetičara
pojavljuju češće nego kod zdravih osoba. U ova stanja spadaju centralni tip
gojaznosti,
dislipidemija i arterijska hipertenzija, koji su u porastu, a povezani su sa
insulinskom
rezistencijom i poremećajima u metabolizma glukoze, što navodi na postojanje
jednog
jedinstvenog patofiziološkog oboljenja nazvanog „metabolički sindrom” ili „sindrom
insulinske rezistencije”.
Sedenterni stil življenja povezan je sa povećanom prevalencom dijabetesa i
metaboličkog
sindroma. Nasuprot tome, programi za promenu stila života koji uključuju fizičku
aktivnost
i vežbanje, igraju važnu ulogu u prevenciji i lečenju metaboličkog sindroma i
dijabetesa tipa
2, kao i makrovaskularnih komplikacija dijabetesa tipa 2.
Postoje čvrsti i ubedljivi dokazi da programi povećane fizičke aktivnosti i
skromne
redukcije telesne mase dovode do dozno-zavisnog smanjenja incidence dijabetesa
tipa 2 kod osoba sa IGT. Programirano vežbanje dovodi do dodatnih pozitivnih
efekata;
preciznije, programi aerobnog vežbanja većeg intenziteta dovode do većeg
sniženja
vrednosti HbA1c, većeg porasta vrednosti VO2max i povećanja osetljivosti na
insulin.
Efekti aerobnog vežbanja i vežbanja snage ponaosob su dobro poznati, a njihova
kombinacija dovodi do dodatnog sniženja HbA1c, većeg od onog izazvanog svakim
tipom vežbanja ponaosob.
Test opterećenja sa EKG je idealan za preliminarnu procenu kod svih dijabetičara
koji zadovoljavaju jedan ili veći broj sledećih uslova: više od 35 godina
starosti, trajanje
dijabetesa više od 10 godina za dijabetes tipa 2, hipertenzija, dislipidemija,
pušenje ili
znatnije komplikacije, kao što su retinopatija, nefropatija uključujući
mikroalbuminuriju,
bolest perifernih krvnih sudova, ili autonomna neuropatija.
Međutim, ako bi se striktno pridržavali ovih preporuka, veliki broj osoba
obolelih od
dijabetesa, uključujući veliki broj mladih osoba sa veoma niskim apsolutnim
rizikom od
oboljevanja od KVO, zahtevao bi obavezni test opterećenja pre započinjanja čak i
programa
vežbi srednjeg intenziteta, pa bi cena ovih testova opterećenja bila
ograničavajući faktor.
Pošto dostupni klinički dokazi ne pokazuju definitivno ko treba da se podvrgne
testu
opterećenja, odluka se mora doneti s obzirom na moguću korist od testa, sa jedne,
i rizik i
cenu testa, se druge strane.
