Gojaznost



Problem predgojaznosti (prekomerne telesne mase) je sve zastupljeniji u današnjem društvu, sa velikim uticajem na zdravlje i troškove lečenja. Prekomerna telesna masa i gojaznost povezane su sa povećanim rizikom od oboljevanja od hipertenzije, dislipidemije, dijabetesa tipa 2, koronarne bolesti srca, moždanog udara, bolesti žučne kese, osteoartritisa, apneje u snu i problema sa disanjem, kao i endometrijalnim, postmenopauzalnim karcinomima dojke, prostate i drugim karcinomima. Osim toga, gojaznost je povezana sa povećanom smrtnošću uopšte. Nažalost, prevalenca predgojaznosti i gojaznosti je dramatično porasla u proteklih 20 godina u celom svetu. U Evropi i SAD je došlo do alarmantnog porasta gojaznosti dece i omladine. Ovo povećanje je izgleda povezano sa promenama u okruženju i načinu života, jer se povećanje prevalence dešava u nepromenjenom genetičkom miljeu.

Postoje jasni dokazi u literaturi o dozno-zavisnom odnosu između fizičke aktivnosti i
gubitka mase. Međutim, dostupno je malo podataka o stabilnosti telesne mase tokom dužeg
vremenskog perioda. Istraživanja sprovedena u određenom vremenskom periodu daju
podatke da fizička aktivnost intenziteta 13–26 MET-časova nedeljno dovodi do skromnog
gubitka u telesnoj masi, od 1 do 3%, ali je i održava tokom vremena. Trinaest MET-časova
nedeljno je ekvivalentno hodanju tempom od 6,4 km/h 150 minuta nedeljno ili džogingu
tempom od 9,6 km/h 75 minuta nedeljno. Iako je trening snage korišćen i u cilju gubitka
mase, gubitak mase je po pravilu manji od 1 kg. Međutim, ovakav rezultat može biti posledica
relativno kratkog vremenskog perioda obuhvaćenog ovim studijama i povećanja bezmasne
telesne mase koja prati takve procedure. Kod pacijenata kod kojih je potreban znatan gubitak
telesne mase (više od 5% telesne mase) potrebno je, pored fizičke aktivnosti, uvesti i dijetu.
Dijeta se može bazirati ili na održavanju osnovnog nivoa ili na redukciji unosa kalorija.
Magnituda promene telesne mase usled fizičke aktivnosti se nadovezuje na onu povezanu
sa ograničenjem unosa kalorija.

Većina dostupne literature sugeriše da, što se tiče intenziteta fizičke aktivnosti potrebne
za prevenciju ponovnog povećanja telesne mase posle njenog smanjenja, važi princip „što
više to bolje“. Procenjeno je da je potrebna potrošnja energije za održavanje telesne mase
posle njenog sniženja oko 31 kcal po kilogramu nedeljno, ili 4,4 kcal po kilogramu dnevno,
što je ekvivalentno hodanju 54 minuta dnevno tempom od 6,4 km/h, hodanju 80 minuta
dnevno tempom od 4,8 km/h, ili džogingu 26 minuta dnevno tempom od 9,6 km/h na sat.

Pomenute preporuke proističu iz studija preseka, prospektivnih i randomizovanih
studija koje su ispitivale efekte vežbi izdržljivosti i vežbi snage i njihove kombinacije.
Dozno-zavisan odgovor na smanjenje telesne mase je očigledniji kod aerobnog vežbanja
nego kod vežbi snage, verovatno zato što su mnoge studije koje su proučavale treninge
snage pronašle povećanje bezmasne telesne mase, što je dovelo do relativnog smanjenja
procenta telesne masti, ali nije dovelo do promene apsolutne telesne mase ili mase masti.

Prema tome, promene u telesnoj kompoziciji mogu biti cilj ispitivanja uticaja vežbi snage na
parametre telesne mase.

Dokazana je efikasnost aktivnosti srednjeg intenziteta između 150 i 250 minuta
nedeljno u prevenciji povećanja telesne mase, ali je njen uticaj na gubitak mase
skroman. Veći obim fizičke aktivnosti (više od 250 minuta nedeljno) povezan je sa
znatnim gubitkom telesne mase. Studije preseka i prospektivne studije pokazuju da
se posle gubitka telesne mase održavanje mase može postići fizičkom aktivnošću
nivoa većeg od 250 minuta nedeljno. Trening snage ne podstiče gubitak telesne
mase, ali može povećati bezmasnu telesnu masu, kao i gubitak masne mase, a dovodi
i do redukcije zdravstvenog rizika. Postojeći dokazi ukazuju na to da fizička aktivnost
tipa izdržljivosti ili trening snage, iako ne dovode do smanjenja telesne mase, dovode
do poboljšanja zdravstvenog stanja.