Jaka volja i motiv




Konačan polazak u teretanu je test vašeg karaktera, snage, volje i spremnosti.

Reč je o jednom od najtežih početaka. Danas se vrlo često prisetim svojih “neopozivih” odluka da će sledeći ponedeljak biti baš taj dan kada ću početi da vežbam ne bih li ostvario svoj dečački san. I sećam se koliko je ponede-ljaka prošlo u znaku odlaganja i odustajanja. Želja da se nešto postigne, da se sa nečim počne i krene ka određenom cilju svakako jeste prva stanica na tom zavisno od samog cilja, kraćem ili dužem putu. Ali nije dovoljna. Jaka volja i motivacija, tačnije spremnost da se povinujete kako se to popularno kaže - redu, radu i disciplini od odlučujućeg su značaja. Jer ipak se radi o nečemu što nijeobavezno, nečemu što sami biramo i nečemu bez čega ipak možemo. U tom slučaju, termin “jaka volja” ne znači ništa drugo do vrlo jednostavne dileme - da li sam dovoljno stasao da sebi mogu da budem autoritet? Navedena situacija bitno se razlikuje od svih u kojima su autoriteti postavljani spolja poput zakona koji vam nalažu da vozite sporije i pratite saobraćajne znake ili države koja očekuje da svakog meseca platite struju ili od situacija u kojima “autoriteti” sede preko puta vas u liku roditelja koji listaju vaš indeks ili šefa koji rezimira vaše rezultate. Ovo je nešto drugo- “one man show”. Sami ste na sceni i račune polažete isključivo sebi. Zbog toga je polazak u teretanu, ma koliko to u prvi mah pretenciozno zvučalo test vašeg karaktera, snage, volje i spremnosti.

Varanje ili pokušaj sedenja na dve stolice

Vrlo je čest slučaj da se sa vežbanjem počne i bez neophodnog raščišćavanja ali to nikada ne vodi ka uspehu. Recimo, često ćete u teretanama sresti momke koji vežbaju “na svoju ruku”, hrane se nepromenjenim režimom ishrane i na treninge dolaze svaki peti dan. Da, oni zvanično jesu počeli da treniraju ali će nakon mesec dana kada shvate da nikakvih rezultata nema i da ih sasvim prirodno i ne može biti “baciti koplje u trnje”. To se ne može nazvati nikako drugačije do starom frazom - sedeti na dve stolice. S jedne strane, voleo bih da vežbam i da unapredim svoju kondiciju, zdravlje i fizički izgled, a sa druge - ne bih da menjam ništa u svom dosadašnjem načinu života. U prevodu i dalje ću ustajati i ići u krevet kad mi se prohte, konzumiraću brzu hranu, jer je to najjednostavnije i treniraću “umereno” bez nekih velikih napora. Sve se to jednim imenom može nazvati - povlađivanjem samome sebi. Nažalost ili na sreću, postoje i ona “bojna” polja u životu koja traže hrabrije, spremnije i odlučnije takmičare koji upravo svojim radom, zalaganjem i spremnošću da se menjaju, podižu vrednost konačnog cilja. Zbog toga je sportsko delo, oličenje zdravog duha, fizičke spremnosti i lepote, oduvek bilo ideal. Polovični tu nemaju šta da traže. I ja imao par sličnih pokušaja kada sam umeo verbalno da odbranim svoju “polovičnost”, odnosno nespremnost na odricanje odnosno sedenje na dve stolice i zavaravanje samog sebe. To nas vodi do druge važne tačke onoga što bismo sasvim lepo i precizno mogli nazvati preliminarnim raščišćavanjem. Reč je o oproštaju od svake vrste više ili manje ubedljivih izgovora.

Veština smišljanja izgovora

Zaista se radi o veštini. Neki ljudi znaju toliko da zastrane u smišljanju opravdanja za sopstvene neuspehe da se to graniči sa umećem iskusnih govornika. Nažalost, bez obzira na to što postoji pseudo ubedljivost kojom ćete graditi mit da su okolnosti jače od vas, sve te konstrukcije su krhke i lako lomljive. Ponekad se na smišljanje izgovora potroši više vremena nego na kvalitetan trening za dve mišićne grupe. Suština je u nečemu drugom - čemu služi konstruisanje izgovora? Već smo se složili oko toga da je odlazak u teretanu pitanje vaše slobodne volje. Ukoliko imate dovoljno jako opravdanje za sebe zbog čega ste pali na tom testu, zašto trčite okolo i navodite ljudima razloge koji su do toga doveli i kako ste vi tome najmanji krivac. Odgovor je nemilosrdan u svojoj jednostavnosti. Za odobravanjem od strane drugih (kao i za aplauzom ili komplimentom) jurcaju uvek oni koji sebi nisu dovoljno ubedljivi, odnosno oni koji su itekako svesni da sebe lažu.

Zvezda je napokon rođena

Ukoliko ste hiljaditi put prešli ovu dobro poznatu putanju, krajnje je vreme za opkladu. Recite sebi - da ili ne. Dorasli ste tom zadatku koji vas duže vreme kopka i privlači ili jednostavno niste. Ako je odgovor negativan, ne stidite se. Ne može se na svim poljima u životu biti pobednik i nije strašno priznati sebi: “Evo, ja sam gubitnik na ovom terenu”. Možda upravo izgovaranjem ove rečenice dobijete neophodnu snagu. A priznaćete da smo se malo i umorili od onih koji stalno i u svemu moraju da budu pobednici. To je samo njihov način da ispune tu ogromnu prazninu koju vuku u sebi i prikriju bazično nezadovoljstvo sobom. Bilo koji neuspeh u životu ne bi smeo smrtno da se odrazi na vaš ego, samopouzdanje, kompletnu sliku koju imate o sebi. Ukoliko tu situaciju uspešno i bez pravdanja prevaziđete, u neku ruku ste pobedili. Međutim ukoliko ustanete, skupite svoje stvari i krenete u konkretan obračun sa onim što iskreno želite (teretana je samo jedan od mogućih primera za životne izazove), to znači da je zvezda konačno rođena. Stasali ste da budete sebi autoritet i da jedino sebi polažete račune. Odgovornost je velika, ali je krajnji rezultat samo vaš.

Posveta

Ovaj tekst posvećujemo svim neodlučnim momcima koji žele više, ali oko svog cilja stidljivo obilaze kao mačka oko komadića slanine. Dosta je bilo šetnje, zgrabite ono što želite i ne postavljajte sebi pitanje - mogu li ja to? Ako ste čvrsto rešeni, iznenadićete sebe onim što možete. I nikada nemojte zaboraviti prvo pravilo - o takvim odlukama razgovarate isključivo sa sobom. Sebi se jadate, žalite, obećavate, pravite nove dogovore. U sebi tražite podsticaj, inspiraciju, moć. Druge pustite da naklapaju, komentarišu, sude. Verujte, njima je tako lakše.